021
Danas, posle 14-godišnje pauze, Poslednja ekskurzija: Nasleđa nadogradio je formulu.„U smrti nema nesrećnih slučajeva, nema slučajnosti, nema nezgoda, i nema bekstva."To su uznemirujući reči sveznajućeg pogrebnika Vilijama Bladvorta (kog igraToni Tod) u prvoj Poslednjoj ekskurziji (2000), horor filmu bez maskiranog ubice, krvožednog vampira ili zombija što proždiru mozak žrtve - tu je samo sveprisutna sablast smrti i surove stvarnosti.Bez obzira koliko daleko bežali ili koliko se dobri sakrili, ona će doći po sve nas.Onomad, u prvom filmu, smrt svakako nije došla mirno po grupu srednjkoškolaca i njihovog profesora, koji su zamalo izbegli gubitak života kada su izašli iz aviona, zlosrećnog leta 180 neposredno pre nego što je eksplodirao.I to zahvaljujući tome što se jednom od njih javio predosećaj samo da bi otkrili da Mračni kosač želi da im se osveti zato što su mu osujetili planove.I tako narednih 90 minuta, publika strepi gledajući kako ovaj nevidljivi antagonista priprema neke od najsloženijih i najšokantnijih smrti koje mogu da se zamisle za svakog preživelog, u šta spadaju sve vrste rutinskih predmeta, od štrika do kuhinjskih noževa.Mlada publika iz čitavog sveta izlazila je iz bioskopa plašeći se svega oko sebe.„Imala sam 15 godina, gledala sam film sa drugarima, i hvatali smo se jedni za druge.„To sa avionom je bila čista genijalnost, zato što svaki put kad bih se ukrcala u avion, pomislila bih na Poslednju ekskurziju", kaže Dajana Ali Čajer, milenijalka i rediteljka, za BBC.Čedo scenariste Džefrija Redika, Poslednja ekskurzija je pošla koracima tinejdžerskih horor klasika, poput Vriska (1996) i Znam šta ste radili prošlog leta (1997), da bi postigla ogroman uspeh na blagajnama, usput istraumiravši čitavu jednu generaciju posetilaca bioskopa.„Kao milenijalci odrasli smo na slešerima iz devedesetih, a svi su oni imali taj kul spoj mladih zvezda onoga vremena sa savršenom ravnotežom strašnog i zabavnog -Poslednja ekskurzija je delovala kao da je deo tog talasa", kaže za BBC Majk Manser, voditelj podkasta Evolucija horora.„Sećam se da sam video plakate za njega i pomislio: 'Ovo je i tako po mom ukusu'", dodaje on.Ali zahvaljujući njegovom brutalnom, nihilističkom zapletu, on je takođe i pomerio skazaljku za tinejdžerski horor, dodaje Manser.„Više nismo imali maskiranog ubicu, nije bilo motiva, samo smo gledali ljude kako umiru i kako ih zaskače nešto potpuno neočekivano."Film je na kraju iznedrio četiri nastavka, od kojih je svaki zadržao osnovnu formulu, ali svaki put dižući ulog još složenijim načinima za okončanje ljudskog života, pre nego što je otišao na 14-godišnju pauzu.Ali sada se konačno vratio sa šestim nastavkom, Poslednja ekskurzija: Nasleđa, čiji zaplet povezuje svaki prethodni film.„Bilo nam je veoma važno da provučemo iglu s koncem tako da film očigledno bude deo kanona franšize i deo loze svih prethodnih filmova.„Ali takođe smo želeli da bude neverovatno svež i nepredvidiv za sve ljude koji vole ove filmove", kaže za BBC korežiser Zek Lipovski.Od ideje do ekranaFranšiza je započela kad je 27-godišnji Redik čitao novinski članak dok je leteo iz Njujorka nazad u rodnu saveznu državu Kentaki.Vest je opisivala ženu koja je izbegla da se nađe u avionskoj nesreći zato što je zamenila letove zbog lošeg osećaja koji je njena majka imala u vezi sa prvobitnim avionom.To ga je inspirisalo da napiše „spek skript", iliti nenaručeni scenario, za njegovu omiljenu TV seriju Dosije Iks, u kojoj je „Skalin brat imao taj predosećaj", objašnjava Redik.„Pomislio sam, šta ako su prevarili smrt i sad smrt počne da ih juri."Radeći u ono vreme za Nju Lajn Sinema, Redik je pokazao scenario za ovu epizodu kolegama koji su bili toliko inspirisani originalnošću koncepta da su ga ubedili da ga napiše kao potpuno zaseban celovečernji film.„Postoje natruhe Predskazanja u Poslednjoj ekskurziji, gde imate to malo đavolje dete Demijena koji navodi sa se loše stvari dešavaju ljudima.„Ali mislim da je inače prilično jedinstven", kaže Manser.Scenario je prošao kroz mnoštvo promena pre nego što je 1999.
godine započelo snimanje na Long Ajelndu i u Vankuveru.„U originalnoj priči, smrt je bila sila koja je preuzela kontrolu nad detektivom koji istražuje slučaj", objašnjava Redik.„Saznajete da mu je srce stalo istovremeno kad se desila avionska nesreća, tako da je esencija smrti ušla u njega i sad on ubija preživele iz nesreće."Ali što se tiče Krega Perija, koji je radio na svakom filmu iz serijala, on je želeo da se film usredsredi na „ukrštanje svih slučajnosti i pitanje 'šta bi bilo kad bi bilo'" iz originalnog sinopsisa na tri strane.„Svako je u nekom trenutku života doživeo osećaj već viđenog ili ona neobičan, neprijatni osećaj da će se desiti nešto loše", kaže on za BBC.„Ili, nasuprot tome, kad zamalo izbegnete smrt, pa počnete da se pitate, da nisam skrenuo levo već desno, možda bih sad bio mrtav."Pošto je suštinu sačinjavao toliko sumoran fatalizam, ubačen je nestašluk da bi se napravila ravnoteža čim su iskusni autori Dosijea Iks Džejms Vong i Glen Morgan uskočili u priču.Oni su pretvorili smrt u mnogo razigranijeg lika preko njegovih detaljnih planova za ubistvo, inspirisanih slavnim crtežima pokojnog američkog ilustratora Ruba Goldberga „njegovih uređaja lančane reakcije" - izmišljenim invencijama „gde A mora da pogodi B, koji mora da pogodi C, koji mora da pogodi D, u savršenom sledu da bi mašina proradila", kaže Peri.A opet studio nije mogao da zamisli antagonistu kog ne možete da vidite.„Obično imate Fredija, ili Džejsona, ili neku vizuelizaciju protiv koje protagonisti moraju da se bore, tako da me je studio naterao da ubacim tog pravog anđela smrti u scenario", priseća se Redik.Ideja je bila da se pojavi fizička figura da bi iz senke začikavala protagonistu Aleksa (Devon Sava), kome se javio loš predosećaj.Srećom po Redika, Vong i Morgan su pružili otpor i na kraju je bilo po njihovom, sa originalnom vizijom smrti kao apstraktne sile koja postaje opipljiva samo preko elementarnih nepogoda, kao što su nalet vetra ili curenje vode, koje su naznačavale prisustvo smrti i njene fatalne mahinacije.„Želeli smo da to ostavimo u okviru prirodnijih elemenata, koji su sastavni deo arsenala koji smrt koristi", kaže Peri.„Dakle, voda, vetar, struja, prosta erozija zemlje, gravitacija – sve su to stvari kojima je smrt imala lak pristup, da bi manipulisala neživim predmetima."U Nasleđima, personifikacija smrti je još više uznapredovala, kada su filmadžije počele da koriste AJMEKS kamere da bi publici pokazali da je smrt stigla.„I u ovako snimljenoj verziji filma, perspektiva smrti se proširi na ekranu.„Svaka scena u kojoj stigne smrt, prelazimo na AJMEKS da možete da osetite smrt kako dolazi sa svakim krupnom planom svakodnevnih predmeta", kaže ko-režiser Adam.Učiniti nešto banalno zlokobnim bilo je ključno za „traumatizujući faktor" Poslednje ekskurzije, kako to kaže Peri, sa svime, od šolja za kafu do trimera za dlake u nosu što može da postane potencijalna pretnja, ali to nije uvek bilo lako izvesti.„Učiniti da redosled nesrećnih slučajeva funkcioniše prilično je teško", kaže Peri, „jer kad kreativno osmislite nešto, morate da zamislite kako će sve te stvari da se sudaraju jedna s drugom na uverljiv način da publika ne bi bila izbačena iz trenutka."Ono što pokreće ove scene je dramska ironija svesti publike da, bilo da ste u zubarskoj stolici ili u solarijumu, likovi nisu svesni da se nalaze u središtu smrtonosne zamke.„Publika zna da nešto u prostoriji manipuliše elementima, tako da istog momenta počinju da se poistovećuju sa likovima, pokazujući na ekran i vrišteći.„I tako vi gledate u konzervu tunjevine i posle dva ili tri kadra, to više nije konzerva tunjevine, to je instrument smrti", dodaje Peri.Prebacivanje glavnih likova sa odraslih na tinejdžere, bio je ključni element atraktivnosti prve Poslednje ekskurzije.Tinejdžerski horor u to vreme je bio glavna stvar i već prepoznatljivi glumci kao što su Sava, Ali Larter iz Varsity Blues, Ker Smit iz Dosonovog sveta i Šon Vilijams Skot iz Američke pite bili su magnet za mlađu publiku.„Gledala sam Devona Savu u Zaludnim rukama", kaže Čajer, misleći na horor komediju iz 1999. 021
