Ubila ćerkicu dok su joj bebe bile u kući Flaniganova je bila smeštena u specijalizovanu jedinicu za zatvorenike visokog rizika, poznatu kao Jedinica za kriznu podršku, gde su na snazi stroge mere zaštite, uključujući neprekidni vizuelni nadzor, ćelije posebno dizajnirane za smanjenje rizika od samopovređivanja, kao i redovne psihološke procene.

Zatim ju je zadavio i odsekao joj glavu nožem, telo stavio u kesu za smeće, a ostatke strpao u kofer, izveštava italijanski Korijere Fiorentino.

Zbog njenog ubistva uhapšen je jedan Rumun, koji se sumnjiči za ubistvo i krivanje tela.

Takođe je uključena i Jedinica za istragu korektivnih službi Policije Kvinslenda.

Pogledao sam napolje.

Na mestu događaja pronađen je nož, potvrdio je vršilac dužnosti nadzornika Bred Inski.

Denisa je nestala 15. maja i od tada joj se gubio svaki trag.

Majka troje dece, Loren Ingrid Flanigan (32) preminula je u bolnici nakon što je pronađena bez svesti na podu svoje ćelije u ženskom zatvorskom centru u Brizbejnu, gde je bila zadržana u pritvoru pod optužbom za ubistvo svoje trogodišnje ćerke Sofije.

Tužilaštvo je izdalo nalog za hapšenje nakon što su preko nadzornih kamera, poruka na telefonu i GPS praćenja telefona identifikovali osumnjičenog.

Korektivna služba Kvinslenda saopštila je da će smrt Loren Flanigan biti predmet unutrašnje istrage, kao i nezavisne istrage Grupe za reviziju i inspekciju kritičnih incidenata i Komande za profesionalne standarde i upravljanje.

Libi Frenč, vaspitačica iz dečjeg vrtića Kids and Co, rekla je da su sveće simbolizovale svetlost koju je Sofija donela svetu.

Denisa Marija je radila kao eskort dama i došla je u Prato iz Rima, gde je živela s majkom.

Ljudi su obukli roze odeću sa šljokicama i zapalili sveće i svetleće štapiće duž obale.

Prema navodima policije, Flaniganova je navodno nožem usmrtila svoju ćerkicu Sofiju u dvorištu, dok su njeno dvoje mlađe dece, uzrasta jednu i dve godine, bili unutra.

Medlin Meken nestala je 2007.

Prema njenim rečima, stanje 32-godišnjaka se pogoršalo poslednjih meseci.

Ideja da je Medlin napustila apartman kako bi potražila roditelje koji su jeli tapas u blizini - a zatim stradala u nesreći ili ju je neko oborio, pa je uspaničio i rešio se njenog tela - iznošena je i ranije.

„Svi smrtni slučajevi zatvorenika se istražuju u saradnji sa kancelarijom okružnog medicinskog istražitelja“, navodi se u saopštenju Odeljenja za korekcije, rehabilitaciju i povratak u zatvor Arizone.

„Jedino što nam je bilo zajedničko je da smo bili mešane rase", priseća se Mari-Hoze Loši.Decenijama kasnije, ona i četiri druge žene koje su odrasle u istoj katoličkoj misiji dobile su istorijsku sudsku bitku za obeštećenje.Ali ožiljci iz njihove prošlosti još uvek su duboki.Istorijska sudska odlukaMonik Bitu Bingi, Lea Tavares Mudžinga, Noele Verbeken, Simone Ngalula i Marie-Hoze Loši pokrenule su sudsku tužbu za isplaćivanje odštete protiv belgijske vlade 2021.

Ona su ranije bila nešto mala tako da pri selidbi jedan običan orman ni na koji način nije mogao biti unesen.

uputila zvanično izvinjenje za procenjenih 20.000 žrtava prisilnih razdvajanja od porodica u savremenoj Demokratskoj Republici Kongo, baš kao i u Burundiju i Ruandi.Nemoguće je znati tačan broj metisa (meleza), odnosno dece mešane rase, koje je pogodila belgijska politika iz vremena kolonijalizma, kao i bezbroj drugih pogođenih porodica, kaže Bambi Kupens, antropološkinja i viša istraživačica belgijskog Kraljevskog muzeja za Centralnu Afriku doktorka.„U Ruandi i Burundiju, deca su dovođena u internate mnogo sistematskije nego što je to bio slučaj u Kongu", kaže ona.Doktorka Kupens kaže da je to bilo zbog veličine zemalja, jer su bile manje i ređe naseljene od tadašnjeg Belgijskog Konga.Pored internog preseljenja dece, vlada je slala decu i u Belgiju, često im menjajući prezimena i razdvajajući braću i sestre ne nudeći im tamošnje državljanstvo kad bi postali punoletni.Doktorka Kupens se priseća neverovatnog slučaja dvojice braće, odvedenih iz njihovog doma i odgojenih u različitim belgijskim regionima, što je značilo da je jedan odrastao govoreći holandski, a drugi francuski.Tek kad su bili u 60-tim uspeli su da pronađu jedan drugog.Neverovatan trud koje su vlasti ulagale u čitav proces bio je, prema doktorki Kupens, neophodan da bi se učvrstila i održala kolonijalna vladavina.„Iz kolonijalne perspektive, u trenutku kad je crna žena rodila dete mešane rase, ono se smatralo po definiciji napuštenim.

Noele Verbeken, Marie-Hoze Loši, Monik Bitu Bingi, Lea Tavares Mudžinga, Simone Ngalula sa njihovim advokaticama tokom suđenja protiv belgijske vlade 'Pobeda za kolonizovane narode svuda'Za advokatkinju Mišel Hirš, presuda ima potencijal da sruši branu.„Ovo je pobeda za kolonizovane narode svuda.„Druge žrtve ove politike, hiljade onih koji su doživeli iste stvari kao moje klijentkinje, sada mogu da traže pravdu", kaže ona.

Austrijska policija apelovala je na sve ljude koji su imali kontakt sa Marijanom ili su bili žrtve sličnih prevara da se jave najbližoj stanici.

Upoznala sam ga u srednjoj školi.

Deca se igraju ispred katoličkih instituta u Ruandi Trajna stigmaZa Antoanet Uvonkunda, stigma i posledice politike ovih kolonija i dalje su i te kako stvarni.Njeno udruženje, Métis du Monde (Ljudi mešane rase sveta) sa sedištem u Belgiji, osnovano je da pomogne ljudima sa nasleđem mešane rase u njenoj rodnoj Ruandi.Ova grupa pomaže ljudima mešane rase da se povežu sa arhivama kako bi pronašli članove porodice i sakupili sredstva za omladinu za odlazak u školu, između drugih akcija u zajednici.Uvonkunda kaže da je jedan od razloga zašto je osnovala Métis du Monde što je prisustvovala kolonijalnoj praksi razdvajanja dece mešane rase rođenim očima.„Odrasla sam na jugu Ruande blizu jedne od ovih katoličkih institucija koja je prihvatala decu.

Ali on i njegova devojka Tanika su sada uhapšeni i optuženi - tri nedelje nakon što je Fibi poslednji put viđena.

Ponovno ga je srela mnogo godina kasnije — u svom psihijatrijskom kabinetu, kada je Robert Lupu došao na pregled.

„Ne osećamo se prihvaćeno, nismo crni, a ni dovoljno beli, nemamo mesta za koje osećamo kao da mu pripadano", kaže ona.„Sada hodamo visoko uzdignute glave.